Nikšićanka sa zbirkom rekorda


■ Stići do zvanja sportske junakinje bilo je mnogo teško. Sin Žarko. Podrška porodice. Nikšićki hidrometeorolog. U 2012. godini svim ljudima prije svega želi puno zdravlja, sreće i para

Možemo da odahnemno. Prošla je i 2011, pamtićemo je po malo čemu lijepom. Nikšićanka Slađana Perunović će je sigurno pamtiti po lijepom. Slađana je stigla do olimpijske vize, u 2012. vidjeće svjetla Londona. Neko odozgo sve gleda. Daje i uzima po zasluzi. Kaže naš narod da zna i često da pogriješi, ali u slučaju junakinje ove priče definitivno nije.
– Ako se okrenem unazad, vidim godine i godine maksimalno posvećene atletici. Ako sam stigla i do zvanja sportske junakinje, nije bilo preko noći i bilo je mnogo teško. Da sam kao klinka znala da će biti tako, možda i ne bi bila tako uporna. Ipak, neko gore sve vidi – pa i nepravde kada te zaobilaze, nemaju povjerenje. Meni se sve to vratilo u 2011, ali ne kao dar sa neba. Mislim da sam to zaslužila.
Osim do vize za London 2012, u godini kojoj brojimo poslednje dane, Slađana je bila i prvakinja Balkana u maratonu, na Igrama malih zemalja bila je prva na 5.000 i 10.000, treća na Balkanu na 5.000 metara. Oborila je crnogorske rekorde na 1.000, 1.500, 3.000, 5.000, 10.000, polumaratonu, maratonu.
Kako po zimskom danu, kada u Nikšiću nema vjetra, a slučajno ste zaboravili termometar kod kuće, možete da znate da li je temperatura iznad ili ispod nule? Ništa lakše. Ako kraj vas protrči Slađana Perunović bez kape, jasno je da je temperatura u plusu. Ako ima kapu, možete da se i opkladite da je u minusu.
– Zima je podjednako važna za trening, kao i ostala godišnja doba. Zato i koristim svaki dan da trčim. Proljeće se mora dočekati u dobroj formi, a za to je neophodno imati što veći broj kilometara u nogama zime.
Jedan sasvim običan dan. Običan, koliko to može da bude, jer su, ipak sportisti javne ličnosti, svaki korak pratiće radoznali pogledi. Privatnost je već po malo zaboravljena forma, mnogo nas recimo više zanima šta poznati sportiste rade, nego šta se to dešava u našoj okolini.
Pitamo Slađanu, kako izgleda jedan dan uspješne sportistkinje, a uz to supruge, majke.
– Za vrhunski uspjeh u sportu neophodno je podrška najbližih. Sigurno je da ne bih bila tu gdje jesam da nemam njihovu podršku, prije svega supruga Vojina. Najviše zahvaljujem porodici. Bilo je teških trenutaka, ali su me oni uvijek bodrili i pomagali da istrajem. Uvijek su bili moj oslonac i veoma sam ponosna. Moj dan je kao i dan svih udatih žena, osim što, naravno, znatan dio dana posvetim treningu. Kuvam, peglam, da dalje ne nabrajam, radim sve poslove kao i sve žene ovoga svijeta. Srećna sam žena, mogu slobodno da kažem. Živim u lijepom porodičnom okruženju.
Uvijek je zanimljivo osvrnuti se na početak. Kako ste ušli u atletiku i zašto baš ovaj, a ne neki drugi sport?
– Nijesam ni razmišljala da bi atletika mogla da mi bude poziv. Ipak, stvari su išle onako kako se možda nijesam ni nadala, ozbiljnije sam počela i da razmišljam o atletici. Sa treninzima sam počela 2003. kod Slobodana Mušikića, trenirala sam i gimnastiku kod Božidara Vidića. Sve je postalo mnogo ozbiljnije kada je o meni brigu preuzeo Drago Musić.
Koje bi sjećanje najradije spakovala u kofer?
– Mnogo, mnogo toga, ali ne bih da u ove praznične dane iznosim bilo šta ružno. Pamtim dosta toga, ali recimo da me najviše pogađa to što i dalje nemam normalne uslove za trening.
Olimpijska viza bila je prije svega „injekcija adrenalina“ da nastavi paklenim ritom – treninzi, takmičenja i porodica. Skoro bez uobičajenih radosti sasvim običnih građana – godišnjih odmora kad im je vrijeme, vikenda sa prijateljima, izlazaka do u „sitne sate“. Kakva je Slađana Perunović van atletske staze?
– Sasvim normalna, sa običnim interesovanjima koja su karakteristična za sve mlade ljude. Imam mnogo obaveza, udata sam i ono malo slobodnog vremena prije svega provodim uz dobru muziku. Pogledam i dobar film, pročitam knjigu, tako, sasvim normalne stvari.
Koliko je atletika uticala na vas kao osobu?
– U velikom mjeri, upravo zbog toga što je veliko dio mog života vezan za atletiku. Treniram već skoro deset godina, ali, ne mislim samo da je zbog toga, već iz prostog razloga što je većina mojih prijatelja vezana direktno ili indirektno za atletiku.
Na kraju, šta biste poželjeli u Novoj godini?
– Ono što želim sebi želim i ostalim sportistima, odnosno svim ljudima. Zdravlje je najvažnije, nešto što nema cijenu. Dosta toga sam postigla u životu, prije svega zahvaljujući atletici. Na sportskom planu što se tiče 2011, dabogda se ponovila! Meni je stvarno sve išlo, a svim ljudima prije svega želim puno zdravlja, sreće i para. I naravno, jedan moj san će biti ostvaren u 2012, učešće na Olimpijskim igrama.
Boris Knežević

MAGIČNA RIJEČ ŽARKO
Ukoliko želite već da „osigurate“ i odmah vidite osmeh na licu Slađane Perunović, magična riječ je ime njenog petogodišnjeg sina Žarka. Emocije prema djeci u ljudima bude najsnažniju energiju. Nošene snagom istinske ljubavi individue su kadre da se uspješno suprotstave naoko nerješivim životnim enigmama, odole turobnim iskušenjima, prevaziđu granicu sopstvenog limita.
– Žarko, naravno. Nevjerovatno je da samo on može da me natjera da u momentu zaboravim umor, obaveze i prebacim se u njegov svijet. Igrati se sa Žarkom je nešto što najviše volim. Jedino što zbog čega žalim kada sam na dužim putovanjima je to što njega tada nema pored mene, kaže Slađana.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s